Zar vie nema etnji kroz sneni grad?
Zar stvarno sve je bilo da umre sad?
ivotu sve smo dali, tad umorni smo pali,
da tako slabi doèekamo kraj...
Zar vie nema sunca za isti dan,
kad vie nema zvijezda za nau noæ,
ti pusti me da odem i pustim me da ivim,
kad ivot baca sjene na na put.
Treba poæi kad je ljubav prola,
bolje da smo sami nego stranci!
Kad nismo sebi vie nego znanci,
to èekamo ti i ja?
Kad vie nema jutra za ovu noæ,
ne èekaj vie sutra: sad treba poæ!
Pa neka suze teku i nek' prolaze dani,
al' treba mirno doèekati kraj!